DEPRESIJA - Nisam svemoguć, ali nisam ni potpuno bespomoćan.

Autor, Srđan Plavšić, je nastavnik u srednjoj stručnoj školi Tehnoart u Beogradu. Više njegovih tekstova možete pročitati na njegovom blogu www.profesorsrdjan.com

DEPRESIJA - Nisam svemoguć, ali nisam ni potpuno bespomoćan.

 

                Dajem sebi za pravo da pišem na ovu temu jer sam se dugi niz godina nosio sa depresijom i u jednom trenutku čak završio u hitnoj pomoći zbog upale pluća koja se pojavila kao posledica iste. Takođe, kao nastavnik praktičnog rada u srednjoj školi, svake nedelje provodim po petnaest časova sa sedmoro istih đaka. Većina njih provede više vremena u mom društvu nego u društvu roditelja. S obzirom da je grupa mala, a vremena ima dosta, pre ili kasnije pojavi se sve što su učenici doneli sa sobom od kuće i sa drugih mesta, i to sa dodatkom viška hormona koji je karakteristika puberteta. Bude tu svega - od egzaltacije do nihilizma. Rezultat svega navedenog je da se kod mene javilo povećano interesovanje za pitanja duševnog, a samim tim i fizičkog zdravlja. Tu potrebu sam zadovoljio čitanjem literature sa polja psihologije, duhovnosti, odlaskom na individualne i grupne terapije, kao i pohađanjem edukacija. Sve što sam dobio kroz ove aktivnosti sam testirao na sebi. Ono što je na mene ostavilo najjači utisak delim sada i ovde sa tobom. Naravno - svi smo različiti i neće sve raditi za svakog. Sa druge strane smatram da većina nas želi isto: ljubav, zdravlje, mir i blagostanje.

                Napominjem da ovo što pišem u nastavku teksta ne može da ti zameni stručnu pomoć sveštenika, psihologa ili psihijatra, ali može da ti pomogne da dijagnostifikuješ (sagledaš/proceniš) sopstveno stanje i eventualno izvršiš manje korekcije (ukoliko osećaš potrebu). Ako si duboko u problemu pozovi u pomoć stručno lice u koje imaš poverenja.

                A sad da vidim šta mogu da uradim sa sopstvenim životom? Svakako da nisam svemoguć, ali nisam ni potpuno bespomoćan. Zamišljam da sam ja pilot, a da je moj život avion. Kao pilot koji je dobio avion na korišćenje ne mogu da biram kakav će on biti, ali svakako mogu da se trudim da ga usmeravam prema svom osećaju. Nekada ću imati više uspeha, a nekada nimalo. Obe situacije su sasvim u redu. Kako vreme protiče učim u kakvom su odnosu vremenske prilike, mogućnosti aviona, moje upravljanje i šta se dobija kao zbirni rezultat svega pobrojanog. Spram toga korigujem svoje namere, vrednosti, razmišljanje, delovanje… Pošto sam se smestio u svoje sedište, proveravam samu letelicu, i instrumente:

  • Proveravam kakav odnos imam prema sopstvenoj egzistenciji? Nalazim li smisla u istoj? Taj smisao nije nešto što sam dobio rođenjem, već je nešto što sam sebi dajem. Ono što sam dobio po rođenju je apsolutna sloboda izbora šta ću da radim sa svojim životom, tako da mogu da odaberem i da mu ne dam smisao, a opet mogu da odaberem i da mu dam smisao. Mogu život da zamislim kao grudvu gline. Bezoblična, jednobojna, dosadna masa… Ali puna mogućnosti! Mogu ceo svoj vek da provedem gledajući u nju bez pokreta, i da kao rezultat dobijem uverenje da je život besmislen. Ili mogu da zasučem rukave i krenem da mesim. Isprljaću se sigurno, svakako neće ispasti baš onako kako sam zamislio, ali uživaću u radu i isti će se videti u rezultatu koji će biti nešto lepo, korisno, interesantno… Ne treba da bude ništa grandiozno. Dovoljno je da zadovolji moju potrebu za smislom. Napomena: ako te tema smisla zanima možeš da istražiš rad psihologa Viktora Frankla. Osnivač je “terapije smislom” (logoterapija) i napisao je više knjiga na tu temu (recimo “Zašto se niste ubili”).
  • Proveravam šta se dešava sa mojim “religio” osećanjem. U knjizi “Bolest kao put” Torvald Detlefsen i Ridiger Dalke (psiholozi) prevode “religio” kao osećanje povezanosti sa Prauzrokom, t.j. Izvorom svih stvari. Da li se osećam kao strano telo u ovoj Vaseljeni ili sam prepoznao da smo svi povezani, t.j. delići jedne iste nepregledne slike? Da li verujem da postoji viša svest i da mi se sve dešava sa razlogom, čak i kada ga ja ne razaznajem? Da li sam pokušao da se pomolim Izvoru svojim rečima? Šta se desilo potom?
  • Proveravam u kakvom sam odnosu sa samim sobom? Da li sam sebi dovoljno dobar roditelj? Kada sam poslednji put poveo sebe na događaj koji me interesuje (izložba, predstava, film, šetnja, bazen, sportski događaj…)? Da li uvek kada poželim nekog da čujem uzmem telefon i pozovem ga? Da li se bavim hobijem koji mi je u detinjstvu donosio toliko radosti (bicikl, crtanje, ples, pevanje, sport…)? Kupim li sebi neku sitnicu kada istu poželim? Nagradim li se za male uspehe? Dozvoljavam li sebi da održavam redovan kontakt sa majkom Prirodom? Kada sam poslednji put prošetao kroz park, bacio kamenčić u vodu, gledao zalazak Sunca? Ili se prosto zagledao u oblake na nebu? Koliko dnevno provodim napolju bez obzira na vremenske prilike? Družim li se sa ocem Suncem? Da li sebi dajem odmora kada osetim umor? Da li sam osvestio da ljudskim bićima nije dato ni znanje ni savršenstvo? Dozvoljavam li sebi da budem glup i nesavršen? Sagledavam li svoje mesto u univerzumu realistično? Da li sam u miru sa tim? Da li sam oprostio sebi?
  • Proveravam kakav je moj odnos sa bližnjima, a na prvom mestu sa roditeljima. Da li sam osvestio da su oni radili najbolje što su umeli s obzirom na svoje znanje i na okolnosti? A čak i da nije tako čemu me je to iskustvo naučilo? Prosto rečeno: da li sam im oprostio? Ovo je izuzetno bitno, jer ako ne mogu da oprostim njima, kako ću sebi?
  • Proveravam kakav je moj odnos sa ljudima sa kojima delim svoje dane - kolegama, komšijama, prijateljima, rođacima, nadređenima, mušterijama? Da li im sudim? Da li ih negativno komentarišem kada nisu tu? Ili im priznajem pravo da ne budu ni najpametniji ni savršeni? Da li sam iskren u komunikaciji sa njima? Da li se trudim da ih razumem? Praštam li? Kada dođe do poremećaja u odnosima da li sam spreman da učinim prvi korak sa ciljem da se odnosi poprave? Da li sam osvestio da ne znam koliko nas dana deli od definitivnog rastanka? Da li sam u odnosima deo problema ili deo rešenja?
  • Da li postoje osobe koje mi izazivaju burnu negativnu reakciju, a koje poznajem ili ne poznajem lično (političari, javne ličnosti…)? Da li sam osvestio da negativnu emotivnu reakciju na drugo biće mogu da izazovu projekcije mojih “mana” na tu osobu? U smislu: sve ono nepoželjno koje sam potisnuo iz svesnog u nesvesno više ne vidim u sebi (što ne znači da ne postoji i da ne funkcioniše), ali ga jasno vidim na drugome i zato burno reagujem. Da li razumem da je postojanje osoba koje me iritiraju znak da treba da radim na sebi?
  • Razmatram šta je sa mojim granicama ka spoljnom svetu? Da li glasno objavljujem njihovo postojanje? Da li ih ja poštujem? Da li bez lažnog srama pozivam druge da ih poštuju? Da li ja kod drugih poštujem njihove granice?
  • Prihvatam li da spoljne okolnosti nisu kazna, već da uvek imam izbor? Mogu da ih menjam. Ako to nije izvodljivo, mogu da ih napustim. Ako ni to nije moguće mogu da ih prihvatim. Proveravam da li sam osvestio da u svakoj situaciji postoji nešto dobro što mogu da uradim? Za inspiraciju predlažem istraživanje života Nelsona Mandele, prvog predsednika Južnoafričke Republike.
  • Šta se dešava sa mojom odgovornošću? Prihvatam li odgovornost za moje postupke i sve posledice koje proizilaze iz njih? Prihvatam li odgovornost za one koji zavise od mene? Da li sam osvestio da je prihvatanje odgovornosti neophodan uslov da bih imao moć da nešto preduzmem? Da li razumem da sam ja minimum 51% svake neprijatne situacije u kojoj se nađem? Da li razumem da kada ne donesem odluku - i to je odluka koja takođe ima svoje neizbežne posledice za koje snosim odgovornost u punom obimu?
  • Ispitujem šta je sa mojim osećanjem zahvalnosti. Da li sam zahvalan za svoje postojanje? Za priliku da iskusim prijatna i neprijatna osećanja? Da li sam osvestio da je alternativa - ništa? Da li sam zahvalan za ljude koje volim? Za vazduh, vodu, hranu? Za Sunce? Da li sam zahvalan za neprijatnosti, bolesti, probleme - jer su oni tu da me uče? Oni su neophodan pritisak pomoću kog se od mekog crnog grafita pravi blistavi tvrdi dijamant.
  • Da li sam osvestio šta je moj poziv u životu i da li to radim? Ili sam poslušao savete dobronamernih i radim nešto što se bolje plaća i time oduzeo smisao svom životu, te svakodnevno oštećujem sebe, one za koje radim i one kojima pružam uslugu? A ako sam prepoznao šta mi je poziv, a nisam u prilici da ga radim - da li sam preduzeo baš sve što je bilo u mojoj moći da se to ipak desi? Konačno, ako je situacija krajnje nepovoljna po pitanju bavljenja svojim pozivom, da li sam prihvatio realnost i da li se trudim na poslu na kom sam u skladu sa svojim mogućnostima na sveopštu dobrobit?
  • Konačno - stavljam ruku na srce i pitam sebe: da li sam radostan?

Zahvalan, Srđan Plavšić

                Autor, Srđan Plavšić, je nastavnik u srednjoj stručnoj školi Tehnoart u Beogradu. Više njegovih tekstova možete pročitati na njegovom blogu www.profesorsrdjan.com

                Sve tekstove sa bloga, kao i mnoge druge, sabrao je u knjigu “Dušologija” za koju ga možete kontaktirati putem adrese profesorsrdjan@gmail.com

                Pored rada u školi bavi se fotografijom i edukuje se za Praktičara ekspresivne art terapije.

View this post on Instagram

#kolaž #collage #artterapija #arttherapy #crtamsvakidan #higijenaduha

A post shared by Srđan Plavšić (@profesorsrdjan) on

Pročitajte i: SONJA DAKIĆ, BIZNIS MENTOR I SRĐAN PLAVŠIĆ, PROFESOR:"Svi odgovori koje tražimo već su u nama, samo ih često ne čujemo od buke koja dolazi sa svih strana."