KOLUMNA, Prof. dr Jelena Bajić: VRŠNJAČKA KOMUNIKACIJA

IZAZOV ČUVANJA, UČENJA I VASPITAVANJA DECE DANAS

KOLUMNA, Prof. dr Jelena Bajić: VRŠNJAČKA KOMUNIKACIJA

Naša deca, mali ljudi. U jeku priprema za malu maturu, posmatram ovih dana moga sina i zapitam se kako to sve danas njemu izgleda. Kako mu izgledaju roditelji koji jure kroz ptrošačko društvo ne bi li se što bolje afirmisali, stekli znanje i veštine, ali i neophodan novac? Kako mu izgleda vreme virusa Korone u kome su svi u promenjenom obliku života i neprestanom iščekivanju da se stvari vrate u normalu? 

A ŠTA JE TO NORMALA ZA NAŠU DECU?

I mada nama deluje da živimo neku „nestvarnu stvarnost“, naša deca u isto vreme žive svoje detinjstvo, svoju mladost jedinstveno i neponovljivo. I da, setila sam se da smo i mi u to doba živeli svoju mladost sa prvim ljubavima i svim izazovima prijemnih ispita i sl. dok je u isto vreme zemlja bila u raspadu, a mnogi mladi ljudi nikada se nisu vratili sa ratišta. Doživljavali smo tu lepotu života uprkos užasu koji nas je okruživao. To je samo dokaz da život mora da se živi i da život podržava mladost! 

ŽIVOT VOLI MLADOST I NEGUJE JE BEZ OBZIRA NA SVE, I DOBRE, KAO I ONE LOŠE OKOLNOSTI. 

Još jedno pitanje me intrigira u poslednje vreme, a to je kako nas vide naša deca? Meni se na primer dešava da najviše kritike za ponašanje, rad i izgled dobijem baš od mog sina. To mi je sa jedne strane beskrajno simpatično, ali ponekad se zapitam da li je to samo zdrav bunt protiv roditelja ili možda stvarno radimo nešto pogrešno?!

DA LI NAM JAZ MEĐU GENERACIJAMA NE DA DA VIDIMO SUŠTINU U ODRASTANJU NAŠE DECE?

Jaz među generacijama je uvek postojao i to je normalno, ali ako se setite da smo u prethodnim kolumnama često pominjali da su danas pravila života drugačija, složićete se da je taj jaz danas, ako ne veći, onda svakako drugačiji!

Deca danas gledaju roditelje koji rade na više poslova, žure, nemaju vremena za njih, preopterećeni su u svakom pogledu pa samim tim i nervozni. Ipak, danas više nego ikada vide i roditelje koji imaju imperativ da ostanu večno mladi, poželjni, lepi, da budu bolja verzija sebe, da nauče, dosegnu, spoznaju. 

Nikada kao danas nije postojao taj ogroman poriv u vidu rečenice BITI BOLJI, BITI NA VISINI ZADATKA, RAZVITI ŠTO VIŠE KOMPETENCIJA I SL. Zato dolazi do velikih frustracija, čestih nezadovoljstva, loše komunikacije i razvoda na kraju. 

PONEKAD POMISLIM DA SMO NAŠOJ DECI ZAPRAVO SMEŠNI JER TOLIKO JURIMO, ŽELIMO, TEŽIMO. SIN MI JE BAŠ DANAS REKAO DA JE PRIMETIO KAKO JE MENI MOJ DAN KRATAK ZA SVE OBAVEZE, A DA NJEMU BAŠ SPORO PROLAZI VREME! REKLA SAM MU DA JE TO NORMALNO U NJEGOVOM UZRASTU, ALI SAM SE UJEDNO ZAPITALA DA LI JE NORMALNO OVO KAKO JA ŽIVIM U MOM UZRASTU?! 

Naša deca nas posmatraju, oni su naši najveći kritičari, a opet im usađujemo obrasce u mentalne mape koje će oni pratiti sutra čak i ako im se duboko protive. Svi ti psihološki mehanizmi će ih možda zbunjivati, ali samo će retki sutra, kao i u našim generacijama, poželeti da se pozabave tim temama i naprave nešto bolje i nešto autentično od svog života!

Do tada će vršnjačka komunikacija biti odraz one porodične, a svi nemili događaji koji proizađu iz toga biće pripisani deci, vršnjacima, a suština je skroz na drugom mestu! 

DA LI ĆE NAŠA DECA POSTATI DOBRI I KVALITETNI LJUDI?

To naravno ne možemo sa sigurnošću znati. Možemo ih samo podržati u nihovim nastojanjima i pomoći da istraju u istim. Kao majka tinejdžera samo ću reći da nije lako prolazti kroz ovu fazu, dosta je zahtevna i izazovna. Opet, život je sam po sebi izazov i treba ga ŽIVETI!

Kao zaključak mogla bih reći da možemo da ih naučimo da bolje komuniciraju sa drugima, ali i sami sa sobom, da neguju svoje autentično biće i svoja prijateljstva. Da ih naučimo da opraštaju slabosti, jer ih svi imaju i da vole sebe i život, a ostalo će doći samo. 

TREBALI BI IM POSVETITI I VREME I PAŽNJU JER RASTU TOLIKO BRZO DA JE TO NEVEROVATNO. ALI I IZ RAZLOGA DA NAM JEDNOG DANA NE BUDE ŽAO ŠTO SMO NEŠTO PROPUSTILI, DA BUDEMO PRISUTNI U VREMENU OVDE I SADA U NJIHOVOM ŽIVOTU, JER SADA SMO IM NAJPOTREBNIJI! 

Ipak važno je naglasiti i da treba spoznati granice do kojih ulazimo u njihov život jer to je ipak njihov, a ne naš život! Može biti teško, ograničavajuće, ali na duže staze jako korisno! Jer istina je kako Dzurbran kaže da: „Vaša deca nisu vaša, ona dolaze kroz vas, ali ne od vas. Oni su sinovi i ćerke čežnje života za samim sobom. I iako su sa vama, ne pripadaju vam. Možete im dati svoju ljubav ali ne i svoje misli, jer deca imaju vlastite misli...“ Džubran 

U videima koji slede pogledajte detaljno objašnjenje, ali i još neke uglove ove teme, da bi vam priča bila kompletna! 

Ako niste kadri sami, da se pozabavite i ovom temom, tu sam da pomognem... pišite na www.jelena.bajic011@gmail.com

Vidimo se uskoro i radujem se otkrivanju novih komunikacionih izazova i razotkrivanju i savladavanju istih uz našu jutarnju kaficu.

Za više informacija o EDUKATIVNOM PROGRAMU  „KOMUNIKACIONA INTELIGENCIJA“ pogledajte na:

http://www.komunikolog.live/

http://intelligentcommunications.org/rec-predsednice/   

https://www.linkedin.com/in/drjelenabajic/

https://www.instagram.com/drjelenabajic/?hl=srveoma 

https://www.youtube.com/channel/UC5wkEgxzPSzYuIYD_qW3oiA/videos

Nadam se da vam je tema interesantna. U narednim susretima dobrodošli ste da zajedno otkrivamo izazove inteligentne komunikacije. Naravno, pišite u komentarima ili na društvenim mrežama sa kakvim se izazovima vi suočavate kada je komunikacija u pitanju!

Do narednog čitanja...

Lep pozdrav,

Vaša Prof. dr Jelena Bajić